Uvod u novu eru "vibe" kodiranja. Moderni inženjerski tok rada pati od hronične fragmentacije koja guši produktivnost. Inženjeri su danas primorani na neprestani kognitivni slalom između razvojnog okruženja (IDE), terminala, udaljenih servera i komunikacionih kanala poput Slack-a. Ovaj gubitak fokusa nije samo neprijatnost; to je sistemska prepreka inovaciji. Kilo CLI 1.0 nije samo još jedan alat u nizu — to je korenita dekonstrukcija inženjerskog stacka. On donosi "agentic" kodiranje direktno tamo gde se rešavaju najteži problemi: u terminal.

Šta se zapravo krije iza straha programera od AI alata. Danas, u februaru 2026. godine, više ne govorimo o budućnosti veštačke inteligencije – mi živimo u njenoj punoj realizaciji. Ono što je pre dve godine izgledalo kao napredni "autocomplete", danas su autonomni agenti sposobni da satima samostalno operišu nad kompleksnim bazama koda. Podaci su neumoljivi: kompanije poput OpenAI-a sada koriste sopstvene alate, poput Codexa, kako bi iterativno gradile sam taj Codex. Ova rekurentna priroda razvoja softvera – gde mašina gradi mašinu – označava kraj ere u kojoj je čovek bio jedini izvor logike.

Trenutna opsesija u svetu tehnologije može se svesti na jednu reč: brzina. Zahvaljujući AI agentima, razvoj softvera doživljava neviđenu akceleraciju, uvodeći nas u eru takozvanog „vibe kodinga” – pisanja koda oslanjanjem na intuiciju i poverenje u veštačku inteligenciju, pre nego na duboko razumevanje svake linije. Iako ovaj pristup nudi neverovatnu efikasnost, on nas postavlja pred fundamentalno pitanje: da li zaista razumemo arhitekturu koju naši AI agenti grade u senci? „Vibe koding” je mač sa dve oštrice; on nam omogućava da letimo, ali nas istovremeno ostavlja slepima za sistemske provalije koje se otvaraju ispod nas.

Generativna veštačka inteligencija (AI) koja piše softverski kod brzo je postala jedna od prvih stvarnih poslovnih primena ove tehnologije. Prema MIT Technology Review, generativno kodiranje je uvršteno među 10 revolucionarnih tehnologija za 2026. godinu [1].

Ovaj tekst opisuje nastanak i razvoj Ralph Wiggum protokola, inovativnog alata za automatizovano programiranje unutar platforme Claude Code. Prvobitno zamišljen kao jednostavna skripta programera Džofrija Hantlija, ovaj sistem koristi metodu "brute force" upornosti kojom primorava veštačku inteligenciju da uči direktno iz sopstvenih grešaka bez ljudske intervencije. Tekst pravi jasnu razliku između Hantlijeve originalne verzije, koja se oslanja na haotično ponavljanje do uspha, i zvaničnog Anthropic dodatka koji je optimizovan za bezbednije korporativno okruženje. Suština ove tehnologije leži u kontekstualnom pritisku, gde AI agenti rade u neprekidnim ciklusima dok ne reše zadati problem. Na taj način, proces kodiranja evoluira od običnog ćaskanja sa botom do autonomnih "no...

AI asistenti za kodiranje poput Clauda doneli su neverovatnu brzinu i praktičnost u svet razvoja softvera. Međutim, iza ove efikasnosti krije se skrivena opasnost: stvaranje haotičnih sistema i ogromnog tehničkog duga, što jedan programer opisuje kao "masovni monolit kodiran po osećaju" (mass vibe-coded monolith).