U istoriji ljudske civilizacije, tehnologiju smo oduvek posmatrali kao pasivno sredstvo. Kako primećuje istoričar Juval Noa Harari, nož je arhetipska alatka: on je neutralan, a čovek je taj koji donosi moralni sud – da li će ga upotrebiti za pripremu hrane ili za nanošenje povrede. Međutim, ulaskom u eru veštačke inteligencije (AI), ova analogija se urušava. Harari upozorava da AI više nije samo pasivan predmet; to je "nož koji može sam da odluči da li će iseći salatu ili počiniti ubistvo".

Ovaj tekst analizira upozorenja futuriste Juvala Noe Hararija o moći veštačke inteligencije da preuzme kontrolu nad ljudskom kulturom, religijom i zakonom. Autor teksta kritikuje Hararijevu pretpostavku da su ljudi zapravo biološki algoritmi čiji se umovi mogu svesti na funkcije slične računarskim. Naglašava se suštinska razlika između brzine obrade podataka i istinske ljudske kreativnosti, koju mašine ne mogu posedovati. Dok tehnofuturisti veruju u digitalnu nadmoć, ovaj članak tvrdi da veštačkoj inteligenciji nedostaju životno iskustvo i mudrost neophodni za duboko razumevanje sveta. Zaključno, tekst brani ideju o ljudskoj izuzetnosti, tvrdeći da se duhovna i stvaralačka priroda čoveka ne može zameniti tehnološkim procesima.