Tokom studija eksperimentalne arheologije, moj profesor je zadao studentu naizgled jednostavan zadatak: da napravi ležište za vrata – rupu u okviru u koju klizi zasun – u bloku peščara, koristeći isključivo obli kamen. Nakon dve nedelje mukotrpnog rada, student je pred kolegama izneo sumoran zaključak: „Udario sam u peščar oko 10.000 puta, a onda se on jednostavno polomio.“

Zamislite neuronsku mrežu koja pokušava da savlada jedan fundamentalni matematički zadatak, poput modularnog sabiranja. Hiljadama koraka ona tapka u mestu; dok savršeno rešava primere koje je već videla, na svakom novom testu potpuno zakazuje, nasumično pogađajući rezultate. A onda se dešava nešto što u laboratorijskim uslovima deluje kao magija.