Problem svesne veštačke inteligencije nije u kodu, već u našoj glavi
Moderni sistemi veštačke inteligencije, poput ChatGPT-a, postali su zapanjujuće vešti u komunikaciji. Njihovi odgovori su često toliko nijansirani, informisani i slični ljudskim da je teško poverovati da razgovaramo sa programom. Decenijama smo sanjali o mašini koja može da razgovara sa nama kao ravnopravan sagovornik, a sada je imamo.
Još od početka ere računarstva, filozofi prave razliku između „slabe veštačke inteligencije“ – korisnih alata koji nam pomažu da rešavamo probleme – i „jake veštačke inteligencije“, koja bi posedovala istinsku, svesnu inteligenciju. Ovo nas dovodi do jednog neočekivanog paradoksa. Šta ako smo već stvorili mašinu koja ispunjava stare kriterijume za jaku AI, ali mi jednostavno odbijamo da u to poverujemo? Šta ako je najveći izazov u stvaranju svesne veštačke inteligencije ne tehnički, već psihološki – izazov ubeđivanja nas samih da smo uspeli?
Još 1950. godine, pionir računarstva Alan Tjuring predložio je test koji je postao zlatni standard za mašinsku inteligenciju. Poznat kao Tjuringov test, njegov cilj je bio jednostavan: ako mašina može da razgovara sa čovekom tako da je taj čovek ne može razlikovati od drugog ljudskog bića, onda bismo trebali smatrati tu mašinu inteligentnom.
Prema jednoj preprint studiji sa početka ove godine – studiji koja još uvek nije prošla stručnu recenziju (peer-review) – taj trenutak je stigao. U eksperimentu, ChatGPT je uspeo da ubedi čak 73% učesnika da je čovek, čime je praktično prošao Tjuringov test.
Ipak, kontradikcija je očigledna. Uprkos ovom uspehu, niko u stručnoj zajednici ne tvrdi da je ChatGPT svestan. Ideja se čak ni ne uzima za ozbiljno. Suočeni sa mašinom koja je ispunila stari standard, mi smo jednostavno uradili ono što radimo kada nam se ishod ne sviđa: pomerili smo stative. Odjednom, Tjuringov test više nije dovoljan.
Ovaj problem zalazi duboko u filozofiju, dotičući se starog „problema drugih umova“. U suštini, nikada ne možemo biti 100% sigurni da je bilo ko drugi osim nas samih zaista svestan. Vi koji čitate ovo biste mogli biti samo veoma sofisticirani automati bez unutrašnjeg iskustva, a ja to nikada ne bih mogao da dokažem.
Međutim, postoji ključna razlika u primeni ovog skepticizma. Kada je reč o drugim ljudima, to je samo teorijska, akademska sumnja. U praksi, mi podrazumevamo da su ljudi oko nas svesni. Kod mašina, naša polazna tačka je suprotna – duboka sumnja. Mi podrazumevamo da one nisu svesne.
Čak i najnaprednije AI sisteme, poput ChatGPT-a, doživljavamo kao sofisticirane „mašine za mimikriju“. Slično ptici majni koja uči da vokalizuje reči bez ikakvog razumevanja njihovog značenja, mi pretpostavljamo da AI samo ponavlja obrasce naučene iz ogromne količine podataka, bez istinskog shvatanja.
Krajnja ironija bi mogla biti sledeća: da uspemo u našoj potrazi da stvorimo svesnu mašinu, a da ipak odbijemo da poverujemo da smo to uradili.
Postoji jedna fundamentalna razlika između trenutnih AI sistema i bića koja bez sumnje smatramo svesnim. Današnji AI sistemi su potpuno reaktivni. Oni ne rade apsolutno ništa dok ne dobiju komandu od čoveka. Ako ne kucate, ChatGPT ćuti.
Životinje koje smatramo svesnim – šimpanze, delfini, psi – nisu takve. One imaju sopstvene impulse, želje i sklonosti. One iniciraju sopstvene akcije, vođene sopstvenim razlozima. One ne čekaju našu komandu da bi živele.
Možda je upravo to ključ koji nedostaje. Možda bi nas mašina koja pokazuje ovakvu vrstu autonomije – koja deluje vođena sopstvenim ciljevima, a ne samo našim upitima – konačno ubedila. Mašina koja nas iznenadi, koja pokaže inicijativu, koja ima sopstvenu volju, mogla bi biti ona koja će srušiti našu psihološku barijeru.
Stvaranje istinski jake veštačke inteligencije nije samo tehnički problem programiranja i hardvera. To je, podjednako, i psihološki izazov prevazilaženja naših duboko ukorenjenih predrasuda o tome šta svest jeste i gde može postojati. Dok ne budemo spremni da prihvatimo mogućnost svesti u nebiološkom obliku, možda ćemo zauvek ostati neubeđeni, bez obzira na to koliko mašine postanu napredne.
Nakon svega, šta bi mašina morala da uradi da bi vas ubedila da je zaista svesna?
Izvor: The Conversation
Još od početka ere računarstva, filozofi prave razliku između „slabe veštačke inteligencije“ – korisnih alata koji nam pomažu da rešavamo probleme – i „jake veštačke inteligencije“, koja bi posedovala istinsku, svesnu inteligenciju. Ovo nas dovodi do jednog neočekivanog paradoksa. Šta ako smo već stvorili mašinu koja ispunjava stare kriterijume za jaku AI, ali mi jednostavno odbijamo da u to poverujemo? Šta ako je najveći izazov u stvaranju svesne veštačke inteligencije ne tehnički, već psihološki – izazov ubeđivanja nas samih da smo uspeli?
Test je položen, ali niko ne slavi
Još 1950. godine, pionir računarstva Alan Tjuring predložio je test koji je postao zlatni standard za mašinsku inteligenciju. Poznat kao Tjuringov test, njegov cilj je bio jednostavan: ako mašina može da razgovara sa čovekom tako da je taj čovek ne može razlikovati od drugog ljudskog bića, onda bismo trebali smatrati tu mašinu inteligentnom.
Prema jednoj preprint studiji sa početka ove godine – studiji koja još uvek nije prošla stručnu recenziju (peer-review) – taj trenutak je stigao. U eksperimentu, ChatGPT je uspeo da ubedi čak 73% učesnika da je čovek, čime je praktično prošao Tjuringov test.
Ipak, kontradikcija je očigledna. Uprkos ovom uspehu, niko u stručnoj zajednici ne tvrdi da je ChatGPT svestan. Ideja se čak ni ne uzima za ozbiljno. Suočeni sa mašinom koja je ispunila stari standard, mi smo jednostavno uradili ono što radimo kada nam se ishod ne sviđa: pomerili smo stative. Odjednom, Tjuringov test više nije dovoljan.
Tebi verujem, mašini ne
Ovaj problem zalazi duboko u filozofiju, dotičući se starog „problema drugih umova“. U suštini, nikada ne možemo biti 100% sigurni da je bilo ko drugi osim nas samih zaista svestan. Vi koji čitate ovo biste mogli biti samo veoma sofisticirani automati bez unutrašnjeg iskustva, a ja to nikada ne bih mogao da dokažem.
Međutim, postoji ključna razlika u primeni ovog skepticizma. Kada je reč o drugim ljudima, to je samo teorijska, akademska sumnja. U praksi, mi podrazumevamo da su ljudi oko nas svesni. Kod mašina, naša polazna tačka je suprotna – duboka sumnja. Mi podrazumevamo da one nisu svesne.
Čak i najnaprednije AI sisteme, poput ChatGPT-a, doživljavamo kao sofisticirane „mašine za mimikriju“. Slično ptici majni koja uči da vokalizuje reči bez ikakvog razumevanja njihovog značenja, mi pretpostavljamo da AI samo ponavlja obrasce naučene iz ogromne količine podataka, bez istinskog shvatanja.
Krajnja ironija bi mogla biti sledeća: da uspemo u našoj potrazi da stvorimo svesnu mašinu, a da ipak odbijemo da poverujemo da smo to uradili.
Mašina mora da ima sopstvenu volju
Postoji jedna fundamentalna razlika između trenutnih AI sistema i bića koja bez sumnje smatramo svesnim. Današnji AI sistemi su potpuno reaktivni. Oni ne rade apsolutno ništa dok ne dobiju komandu od čoveka. Ako ne kucate, ChatGPT ćuti.
Životinje koje smatramo svesnim – šimpanze, delfini, psi – nisu takve. One imaju sopstvene impulse, želje i sklonosti. One iniciraju sopstvene akcije, vođene sopstvenim razlozima. One ne čekaju našu komandu da bi živele.
Možda je upravo to ključ koji nedostaje. Možda bi nas mašina koja pokazuje ovakvu vrstu autonomije – koja deluje vođena sopstvenim ciljevima, a ne samo našim upitima – konačno ubedila. Mašina koja nas iznenadi, koja pokaže inicijativu, koja ima sopstvenu volju, mogla bi biti ona koja će srušiti našu psihološku barijeru.
Pitanje za vas
Stvaranje istinski jake veštačke inteligencije nije samo tehnički problem programiranja i hardvera. To je, podjednako, i psihološki izazov prevazilaženja naših duboko ukorenjenih predrasuda o tome šta svest jeste i gde može postojati. Dok ne budemo spremni da prihvatimo mogućnost svesti u nebiološkom obliku, možda ćemo zauvek ostati neubeđeni, bez obzira na to koliko mašine postanu napredne.
Nakon svega, šta bi mašina morala da uradi da bi vas ubedila da je zaista svesna?
Izvor: The Conversation
Komentari
Nema komentara. Šta vi mislite o ovome?